Unija lokalnih javnih emitera Crne Gore

@Kotor

Pilot Bojan Radulović: Zdravom ambicijom do ostvarenja dječačkih snova

08.02.2021

Osobe koje posao obavljaju sa posvećenošću i radošću lako je prepoznati, pa čak i onda kada ih nismo zatekli na radnom zadatku, već pažljivo slušali kako govore o profesiji koju su odabrali.
Jedan od njih je naš tridesettrogodišnji sugrađanin – pilot Bojan Radulović.
Kako je za Radio Kotor ispričao gostujući u našoj emisiji “Nedjeljni razgovor” već sa jedanaest godina mu je bilo jasno da želi da se bavi ovim pozivom.
“Sjećam se da sam po prvi put putovao avionom bez prisustva roditelja odnosno u pratnji stjuardese i to na relaciji Tivat-Beograd. Kako je ostalo još neko vrijeme do polijetanja, ja sam onako dječje radoznalo razgledao i sasvim spontano došao na ideju da pitam stjuardesu mogu li da odem do pilotske kabine i vidim kako taj prostor izgleda. Ona je rekla da će pitati pilote i dozvolili su mi da uđem. Kada su se po prvi put za mene otvorila ta vrata, kada sam ugledao sve te dugmiće, instrumente, vidio kako sve to svijetli, ja sam se u tom trenutku bukvalno zaljubio u ovaj poziv i znao sam što želim da radim kad odrastem” – ispričao nam je Bojan.

Pitali smo ga koje je kriterijume potrebno ispuniti kako bi osoba dobila priliku da se školuje na Vazduhoplovnoj akademiji.

“Moram da kažem da nije u toj mjeri komplikovano kako možda nekome izgleda. Potrebno je da osoba bude psihofizički zdrava, zbog čega se rade određeni testovi, zatim su tu i testovi iz matematike i fizike, a važno je i dobro poznavanje engleskog jezika jer u tom slučaju kasnije bude mnogo lakše, s obzirom da je u avijaciji sve standardizovano u odnosu na engleski jezik” – priča Bojan.
Školovao se u Podgorici i u Beogradu.
“U Podgorici sam završio praktični dio obuke. Radi se o pilotskoj školi DI ER (DI AIR) koja je iznjedrila mnoge pilote naše doskorašnje nacionalne avio kompanije “Montenegroerlajns” (“Montenegroairlines”). Teoretski dio obuke koji je takođe jako zahtjevan sam završavao u Beogradu. Školovanje jednog pilota na Vazduhoplovnoj akademiji traje oko dvije godine. Proces učenja se ne završava onda kada završimo to osnovno pilotsko školovanje kroz koje dobijemo i nekih dvije stotine sati naleta, što je, zapravo, minimum kako bi se akademija završila. Kasnije, kada se osoba zaposli i kada se broj sati naleta poveća, stiču se nova ovlašćenja, nove dozvole. Mi, dakle, učimo i dalje. Lijepo je kad istovremeno možete i da radite i dalje upotpunjavate znanje, stičete iskustvo. Te dvije godine školovanja podrazumijevaju jedan poseban režim koji nije jednostavno ispoštovati. Potrebno je dosta rada, odricanja, ali kad nešto volite onda sve nekako lako prođe” – priča Bojan.
Njegov prvi radni angažman bio je u “Montenegroerlajnsu” gdje je, kako kaže, na veliko zadovoljstvo - proveo pet godina. Nakon toga je, u namjeri da se kao pilot oproba u velikim avio sistemima, radio u Maroku, gdje je stekao nemjerljivo iskustvo. “ Radi se o jednoj od dvadeset najboljih kompanija – Kraljevskoj kompaniji države Maroko (Royal Air Marocco) i to je bila zaista prilika koja se ne propušta. Ipak, moja želja je bila da ostanem u svojoj zemlji, da budem više uz porodicu tako da sam se nakon godinu dana vratio. No, svakom mladom pilotu koji dobije tu šansu – preporučujem da jedan period provede u inostranim, velikim kompanijama jer je to jako korisno u našem poslu” – priča Bojan.
Na pitanje da li postoje “jednostavniji” odnosno “komplikovaniji” letovi, odgovara da je teško napraviti podjelu te vrste jer je svaki let sam po sebi različit, ali i da vremenske prilike umnogome utiču na “kvalitet leta”.
“ Pilotski poziv je jedan od najstresnijih. Avijacija je dosta rigorozna prrofesija. Nikada ne možemo reći da sve znamo. Dobar pilot je onaj koji se često preispituje, ko stalno tjera sebe da uči. U našem poslu se greške skupo plaćaju. Moramo biti fokusirani i skoncentrisani. I pored toga se, ipak, mogu desiti nelagodne situacije. Dešava se da nakon više letova koji su prošli kako treba, postanemo na neki način ušuškani i onda se dogodi nešto što nas podsjeti da može doći do nepredviđenih okolnosti. To nas uči da uvijek moramo biti na oprezu” – priča Bojan.
Na pitanje da li se dešava da putnici neki let okarakterišu idealnim, a iz ugla pilota je zapravo bio komplikovan i obratno, Bojan kaže da to nije rijedak slučaj.
“Dešava se da putnici tokom nekih letova misle da je sve prošlo idealno , a mi smo recimo imali problem sa nekim avionskim sistemom. Nije to ništa strašno, ali je naravno iziskivalo neke dodatne aktivnosti, koje putnici i ne primijete, što je logično. Takođe se dešavalo i da putnici, recimo, kada je vedar dan i kad nema vjetra pitaju zašto ima turbulencija. Misle da je pilot nešto pogriješio, da nije odradio posao kako treba. Ali - termika je takva, nepredvidiva, vazduh je takav da ne možete znati što vas čeka. Sa druge strane, može se desiti i da tokom loših vremenskih prilika let prođe mirno jer je taj sloj vazduha kroz koji mi prolazimo miran. U tim situacijama, mi piloti dobijemo komplimente ničim izazvani, jer putnici misle da je naše umijeće uticalo na kvalitet leta. Ima, naravno, različitih situacija” – priča Bojan.
U ovoj profesij su, kaže, odricanja brojna.
“Često ste odsutni od kuće po nekoliko dana, nekada i duže. Propuštate neke važne događaje, datume…Neke kompanije koncipiraju rad tako da ste duže odsutni, a neke druge da imate mogućnost da ste češće kod kuće. Zato je važno da vas porodica razumije i prihvati vaše zanimanje. Meni je, u svakom slučaju, jako važno da budem što više sa porodicom jer kad je zasnujete – mijenjaju se prioriteti. Dok sam radio u Maroku, jedan period su sa mnom bili supruga i sinčić koji je tada bio beba, upravo kako bismo bili što više zajedno. Onda su morali da se vrate nazad i taj period razdvojenosti nam je teško pao. Sa druge strane, u odnosu na poziv pomorca na primjer, piloti i nisu tako mnogo odsutni od kuće. Svaki poziv ima svoje dobre i loše strane, a naše je da uskladimo profesionalne i porodične obaveze. Razumijevanje i dogovor u porodici – pilotu dosta olakšava i obavljanje svog profesionalnog angažmana” – kaže Bojan.
Do sada ima oko 3.300 sati naleta.
“ Nalet je vrijeme koje je pilot, dok upravlja avionom, proveo u vazduhu. Dakle, tu ne spada period pripreme, dolaska na posao, pauze između letova i slično. To je čisto vrijeme od trenutka kad ste se odvojili od zemlje dok je ponovo niste dotakli. Jedan iskusan pilot karijeru završi sa nekih 15 do 20 hiljada sati naleta” – objašnjava Bojan.
O broju sati naleta pilota na dnevnom nivou u svakoj kompaniji brinu planeri. “ Oni vode računa o tome koliko ste sati proveli u letu, da li ste prekoračili te predviđene sate, jer to zapravo ne smije da se dogodi odnosno povlači i krivičnu odgovornost. Zna se tačno koliko pilot treba da odmara , a koliko vremena može provesti na poslu. Nekada se dese nepredviđena prekoračenja, jer može doći do situacije da letite duže nego što je planirano. Onda sjutra, iako je tako trebalo, ne možete da radite jer ste prekršili normu. Zato uvijek postoje rezervne posade i to tako funkcioniše u našem poslu” – objašnjava Bojan.

Avio je najbezbjednija vrsta saobraćaja, ali su upravo avionske nesreće one u kojima je veliki broj žrtava, a posljedice katastrofalne. Na pitanje što su uzroci nesreća koje su se u avio saobraćaju dogodile posljednjih godina, Bojan odgovara da je među njima najčešći ljudski faktor.
“ Statistike govore da je u oko 75 odsto slučajeva, uzrok nesreće ljudska greška. Ne radi se, primarno, o greški pilota već cijelog jednog lanca u kojem učestvuje više osoba zaduženih za realizaciju leta - mehaničara, pilota, kontrolora leta. Danas je avio sistem napravljen tako da su greške svedene na minimum odnosno da na neki način štite pilota. Sve je napravljeno tako da se pilot što manje zamara. No, moramo biti svjesni da je to ipak mašina i da je čovjek odgovoran za upravljanje istom. Zadnja linija odbrane smo mi piloti” – priča Bojan. Automatizacija u avijaciji je danas, prema njegovom mišljenju, previše zastupljena. “ Nažalost, dovodi do smanjenja letačkih sposobnosti pilota. Piloti se zbog te automatizacije oslanjaju na takvu vrstu sistema odnosno da neko ili nešto radi umjesto njih. Onda kada dođe do problema u funkcionisanju takvog sistema – pilot “stupa na scenu” i tu može doći do problema. Dešavalo se da piloti u nekim situacijama kada otkažu pojedini djelovi sistema koji su automatski napravljeni, nisu znali što da rade jer su godinama navikli na tu automatizaciju . To je jedna nus pojava prevelikog korišćenja automatizacije u avijaciji. Ipak, kada govorimo o bezbjednosti – generalno je avio saobraćaj najbezbjedniji. Mnogo veći broj ljudskih života se izgubi u drumskom saobraćaju. To je zaparavo neuporedivo” – priča Bojan.

Među dječacima i djevojčicama u našem okruženju je sigurno dosta onih koji već razmišljaju o svom budućem pozivu, informišu se, dvoume, pitaju se da li će odgovoriti zadacima…Među njima su sigurno i budući piloti ili oni koji se jako nadaju da će biti istrajni kako bi došli do cilja.

Svi oni koji stidljivo sanjaju o svom budućem pozivu - u snove, kaže Bojan, moraju vjerovati.

“ Ako u sebi prepoznaju iskrenu želju da se bave nekim pozivom, taj osjećaj moraju njegovati. Zdrava ambicija je nešto što je jako važno. Bez obzira na prepreke na koje nailazimo u cijelom tom procesu, ukoliko želimo baš tim pozivom da se bavimo i ako se trudimo – siguran sam da sve dođe na svoje. Zato im želim da budu hrabri i uporni jer – upornost se isplati” – poručuje Bojan.

Razgovor sa pilotom Bojanom Radulovićem zabilježila je Jelena Kljajević.